Pozdrav osmake! Znam kako je kad u knjizi te sačekaju stotine naziva biljaka, životinja i oblasti. Možda ti deluje kao biologija za bubanje — ali nema potrebe.
Kad shvatiš logiku prirode i kako reljef diktira gde ko živi, cela rasprostranjenost biljnog i životinjskog sveta postaće ti jasna kao dan.
Srbija je prava prirodna riznica jer leži na raskrsnici različitih klima i reljefa.
Ovo je deo priče o fizičko-geografskim odlikama Srbije. Idemo korak po korak!
Biljni svet stručno se zove flora 🌲, a životinjski svet fauna 🐻. Oni nisu raspoređeni nasumično.
Flora → biljni svet
Fauna → životinjski svet
Raspored diktira reljef (ravnica vs planina)
Krenimo od severa. Vojvodina je uglavnom ravna, ali nije dosadna. Ovde je ključna reč za preživljavanje biljaka i životinja — voda.
Najveći deo stepe je danas pretvoren u njive, ali tamo gde je priroda netaknuta (npr. na Deliblatskoj peščari) žive specifične vrste.
Biljke: stepske trave. Životinje: tekunica (mali glodar koji stalno stražari ispred rupe), slepo kuče i razne ptice.
Pored reka Dunav, Sava i Tisa tlo je stalno vlažno. Tu caruju šume vrbe i topole.
Barske ptice (rode, čaplje) i divlje svinje koje obožavaju blato.
Sve te tokove obrađuje lekcija vode Srbije.
Južno od Save i Dunava reljef se penje. Tu važi pravilo koje rešava pola pitanja na kontrolnom: kako raste nadmorska visina, tako opada temperatura, a menja se i živi svet.
Najtopliji sprat na planini. Tu rastu šume hrasta i graba.
Sretneš zeca, srnu ili lisicu.
Klima postaje svežija. Hrast nestaje, a glavnu reč preuzima bukva.
600–1200 m
Bukove šume (guste i tamne)
Ovde je ozbiljno hladno i zimi ima mnogo snega, pa rastu četinari — jela, smrča i bor. Njihove iglice izdrže mraz.
Mrkog medveda i vuka.
Iznad ove visine drveće više ne može da preživi zbog jakog vetra i hladnoće. Taj prostor se zove visokoplaninska zona.
Samo niske trave (planinski pašnjaci) i divokoza, koja se savršeno kreće po strmim stenama.
Planinske šume su slabije naseljene ljudima, pa je životinjski svet bogat i očuvan.
Nastavnici obožavaju da pitaju o dva pojma. Prvi su endemiti — biljke ili životinje koje žive samo na jednom malom prostoru na svetu i nigde više.
Živi samo ovde i nigde više
„Bira MESTO"
Naš najpoznatiji biljni endemit je Pančićeva omorika 🌲 (Picea omorika) — jedinstvena vrsta četinara tankog stabla.
Pronašao ju je naučnik Josif Pančić na planini Tari (u periodu 1851–1886). Zanimljivo: ona je istovremeno endemit i relikt.
Tara je deo dinarskog reljefa Srbije.
Pored omorike, naše šume kriju i druge vredne endemične vrste.
Molika, munika, mečja leska, maljavi poljski jasen i forzicija; tu su i tisa, javor i vrste roda Daphne.
Lokalni endemiti: 59 vrsta (1,5%)
Balkanski endemiti: 547 vrsta (14,94%)
Relikti su „živi fosili" — vrste koje su preživele iz daleke prošlosti (npr. iz ledenog doba) u skrivenim delovima poput klisura i kanjona. Endemit bira mesto, a relikt bira vreme.
Naša najpoznatija reliktna biljka je Ramonda (natalijina ramonda) — može potpuno da se osuši, a kad dobije kap vode, ponovo oživi!
„Živi fosil", preživeo iz praistorije
„Bira VREME"
Ramonda: osuši se → oživi uz kap vode
Zašto su klisure tako važne za biljni svet? Zbog svojih posebnih mikroklimatskih uslova postale su prirodni azil (skrovište) u kom su preživele prastare reliktne vrste.
Najpoznatiji azil za reliktne vrste je Đerdapska klisura, ali nije jedina.
Lazarev kanjon (planina Malinik, Kučajske planine) — jedan od najnepristupačnijih; kanjon Vratne (Negotin) — poznat po tri kamena luka (prerasti); kanjon Boljetinske reke (Majdanpek) — rezervat od 1970.
Zaklon od vetra i hladnoće
Blaga mikroklima
= azil za reliktne vrste
Pazi na ove dve zamke kako ti ne bi pobegli poeni.
1. Endemit (mesto) ≠ relikt (vreme)
2. Četinari gore, listopadno dole
Da sumiramo najbitnije:
Sve ovo proističe iz geografskog položaja Srbije na raskrsnici klima i reljefa.
Ravnica → voda; planina → visina
Spratovi: hrast → bukva → četinari → pašnjaci
Endemit (mesto) vs relikt (vreme)
