Italija i Nemačka između dva svetska rata

Demokratija i totalitarizam — dva potpuno različita sveta

Većina evropskih zemalja posle 1919. počinje kao parlamentarna demokratija: postoje ustav, zakoni, izbori, parlament, sloboda govora i više političkih stranaka. Ali kriza je slabila veru u takav sistem.

Totalitarizam je suprotan demokratiji. To je sistem u kome vlast i jedan vođa žele potpunu kontrolu nad politikom, ekonomijom, školom, medijima, kulturom, porodicom i svakodnevnim životom. Otpor se ne rešava raspravom, nego nasiljem, policijom i zatvorom.

Italija posle rata — pobednik koji se oseća prevareno

Italija je u Prvom svetskom ratu bila na strani pobednika, ali su se njeni građani osećali prevareno. Na Pariskoj mirovnoj konferenciji nije dobila sve teritorije koje su joj ranije obećane. Zato se u italijanskoj javnosti javlja pojam osakaćena pobeda.

Uz nacionalno nezadovoljstvo dolaze dugovi, inflacija, nezaposlenost i povratnici sa fronta koji ne mogu da nađu posao. Liberalna država je delovala nemoćno, a između 1918. i 1922. smenjivalo se više vlada. Ljudi su počeli da traže nekoga ko obećava red.

Musolini i fašistička partija — od novinara do Dučea

Benito Musolini je bio bivši novinar i politički agitator. Godine 1919. osnovao je pokret iz kog će nastati fašizam, a 1921. formirana je Nacionalna fašistička partija. Njegove pristalice zvale su ga Duče, što znači vođa.

Fašisti su obećavali obnovu nacionalnog ponosa, red na ulicama, borbu protiv komunista i stvaranje snažne države. Njihov simbol bio je fasces, snop pruća sa sekirom, preuzet iz antičkog Rima kao znak vlasti i sile.

Marš na Rim — kralj pušta Musolinija na vlast

U oktobru 1922. godine fašisti su organizovali Marš na Rim. To je bio masovni pohod sa namerom da pokažu snagu i pritisnu državu da im preda vlast. Italija je bila na ivici građanskog rata.

Kralj Viktor Emanuel III odbio je da ozbiljno vojno zaustavi fašiste i pozvao je Musolinija da formira vladu. Tako Musolini dolazi na vlast formalno legalno, ali pod pritiskom sile, nasilja i straha. Posle toga polako ruši demokratske slobode.

Korporativna država i imperija — Musolinijev plan

Musolini je govorio da će Italija prevazići sukob radnika i poslodavaca kroz korporativnu državu. To znači da se društvo organizuje po privrednim granama i profesijama, a država navodno usklađuje interese radnika i vlasnika.

U praksi, slobodni sindikati i štrajkovi su ukinuti, a država i fašistička partija kontrolisale su radnike. Musolini je želeo i novu imperiju po uzoru na Rimsko carstvo. Italija je osvojila Etiopiju i kasnije okupirala Albaniju, što je uvod u šire rušenje mira u Evropi.

Ovaj put ka novom ratu nastavlja se u lekciji Svet na putu ka novom ratu.

Velika depresija — trenutak kada Vajmar puca

Slom berze u Njujorku 1929. pogodio je i Nemačku, jer je njena privreda mnogo zavisila od američkih kredita. Fabrike su se zatvarale, banke propadale, a nezaposlenost je eksplodirala. Ljudi su očajno tražili krivca i spas.

Kancelar Hajnrih Brining pokušao je da štedi smanjivanjem troškova, socijalne pomoći i podrške nezaposlenima. Takve mere su još više pogodile siromašne. Predsednik Paul fon Hindenburg sve češće je koristio vanredne dekrete, pa je parlamentarna demokratija faktički slabila i pre Hitlera.

Minhenski puč i Moja borba — neuspeh koji je promenio taktiku

Hitler je 1923. godine pokušao da nasilno preuzme vlast u Minhenu. Taj pokušaj državnog udara zove se Minhenski puč. Pobuna je propala, a Hitler je završio u zatvoru.

U zatvoru je napisao knjigu Moja borba, odnosno Mein Kampf, u kojoj je izneo osnove nacističke ideologije: rasizam, antisemitizam, mržnju prema demokratiji, borbu protiv komunizma i ideju životnog prostora za nemački narod.

Gašenje demokratije — požar Rajhstaga i Treći rajh

Odmah po dolasku na vlast nacisti su iskoristili požar u zgradi parlamenta, Rajhstaga, u februaru 1933. godine. Optužili su komuniste i ukinuli mnoge građanske slobode: slobodu štampe, govora, okupljanja i političkog delovanja.

Hitler je zatim preuzeo gotovo neograničenu vlast, proglasio se Firerom i stvorio Treći rajh. Opozicione partije su zabranjene, a država je pretvorena u nacističku diktaturu.

Propaganda, Gestapo i logori — država straha

Nacistička vlast nije opstajala samo na policiji, nego i na propagandi. Jozef Gebels, ministar propagande, koristio je radio, film, novine, plakate, masovne mitinge, simbole i jednostavne parole da stvori kult Firera i ubedi ljude da je nacizam jedini spas.

Istovremeno je delovala tajna policija Gestapo, koja je pratila, hapsila i zastrašivala protivnike. Otvarani su prvi koncentracioni logori za političke protivnike, komuniste, socijaldemokrate i sve koje je režim smatrao opasnim.

Fašizam i nacizam — slični, ali nisu isti

Fašizam i nacizam su slični jer odbacuju demokratiju, veličaju vođu, koriste nasilje, propagandu i jednu partiju. Ali nisu potpuno isti. Italijanski fašizam u početku najviše naglašava državu, disciplinu i obnovu rimske imperije.

Nemački nacizam mnogo radikalnije stavlja rasu u centar svega. Antisemitizam i rasna teorija temelj su nacističkog sistema. Italijanski fašizam u izvornoj fazi nije imao tako centralan antisemitizam; rasne zakone uvodi tek 1938. pod uticajem saveza sa Hitlerom.

Razlikuju se i u odnosu prema modernosti: fašizam voli da se prikazuje kao pokret moderne, industrijske i snažne države, dok nacizam propagandno slavi selo, krv i tlo, iako u praksi gradi snažnu vojnu industriju.